Kanchil

Jednom je kančil legao da se odmori na visokom brdu, nedaleko od velike rijeke. Čim je zaspao, počeo je jak pljusak. Kiša je padala bez prestanka, kao da se s neba slijevaju vodopadi. Rijeka se izlila, a jaruge oko brda odmah su poplavljene. Kovitlali su se strašni virovi. Voda se dizala sve više i više, a njena buka je ličila na huk uragana. Ubrzo se približila mjestu gdje je spavao kančil. Probudivši se i videvši kako se rijeka izlila, životinja se jako uplašila. Nije se imalo kuda skočiti: voda je ključala svuda okolo. Ni on se nije mogao popeti na drvo. Mogao sam se samo nadati da će voda uskoro nestati i da neću imati vremena da je isperem. Kančil se uopšte nije usuđivao da počne da pliva, jer se bojao da padne u čeljusti krokodila. Stajao je, tresući se od straha, a onda su se krokodilske glave iznenada pojavile iznad vode. - da! - uzviknuo je najstariji krokodil.- Konačno smo se sreli sa tobom, kanchil! Dođi ovamo, požuri! Sad se nemaš gdje sakriti! Ili se možda možeš sakriti u mom stomaku? Sada ću te dokrajčiti i počastiti sve svoje prijatelje tvojim mesom. Poješćemo te do zadnje kosti! Morate imati ukusno meso - masno i mekano. Možda je dobar kao i dobar lijek. Kančil je mislio da ne može pobjeći od smrti. Ali i dalje nije gubio nadu i, okrenuvši se krokodilu, uzviknuo je: - Ko vam je otkrio tajnu? Kako ste znali da se od mog mesa može napraviti lijek?? Toliko sam mali da me ionako nećeš biti pun. Ali ako želite da napravite lek od mene, to je sasvim druga stvar. U tom slučaju možete me pojesti sve zajedno, samo da vas ovdje nije manje nego što vam treba. - Ovdje nas je osamdeset - rekao je krokodil. - Ako samo osamdeset, sigurno će te boljeti stomak. Ne vjeruj mi, možeš me i sada rastrgati i jesti. Ali ako mi se odjednom uzme sto i pol krokodila, onda će lijek biti koristan i svi ćete živjeti dugo i dobro. - A ti govoriš istinu, Kanchil? - Naravno, istina! - uzviknuo je kančil. - Uvek pričaju previše pre nego što umru! - gunđao je krokodil.^ Čak i ako nećeš biti pun kančila, svejedno ću te pojesti. Doskočio mu je kančil i rekao: - Molim te, rastrgni me! Dajem dobar savet, ali vi me ne slušate.Nije me briga koliko me krokodila pojede! Ali želim da mi životinje budu zahvalne nakon moje smrti, kako bi moje dobro ime postalo poznato po cijelom svijetu... Ali, međutim, ako razmislite o tome, onda, možda, možda nećete poslušati moj savjet. Uostalom, ako me osamdeset krokodila proždere, svi će umrijeti. Obradovaće se mirne životinje koje žive na obalama reke i nikome ne smetaju! Oh, i zašto sam upravo ispalio? Sada ne možete povući riječi nazad. Iznevjerio me moj brbljivi jezik! Odao sam takvu tajnu! - Sad vidim da govoriš istinu - reče stari krokodil.- Pa ja sad naređujem pedeset krokodila da ovamo pozovu još sedamdeset, tako da nas ukupno bude sto pedeset. I trideset krokodila ostat će te čuvati dok se ostali raziđu u različitim smjerovima. Uskoro će svi biti ovdje! Pedeset krokodila se razišlo po stranama: ko je izašao na obalu, ko je zaronio u vodu. Vrlo brzo su se svi vratili, a sa njima još sedamdeset. Sada ih je bilo sto pedeset. Jaruga je vrvila od krokodila i svi su se plašili da otvore usta. - Pa, šta još hoćeš, kančile? - upitao je krokodil.- Ovde smo već okupili sto i po. - Ako stvarno imaš sto i po, ni više ni manje, možeš me pojesti! Ali jeste li sigurni u ovo? - Ni više ni manje, tačno sto i po, upravo sam izbrojao. - Pa, tvoja sreća ako si dobro izbrojao! Ali ako ste pogriješili, završit će loše za sve vas. - Da, bolje prebrojite sami da ne bude greške. - I oslanjam se na tebe! Pošto kažeš da ima sto pedeset krokodila, ni više ni manje, onda me molim te rastrgni! - Ne, ne, bojim se da nas prebrojite! - Pa, spreman sam, ali samo se postavi tako da te dobro vidim. Lezite svi u nizu, jedno pored drugog, od brda do druge strane. Krokodili su ležali u nizu, bočno pritisnuti jedan uz drugog. - Brojite brzo, ali nemojte pogriješiti - rekao je krokodil. - Pusti me da zgazim na leđa tvojih prijatelja - zamoli kančil.-Hajde da me ne smatraju nepoštovanjem. - Ništa, ništa, to je za dobrobit! Kančil je počeo da skače s leđa na leđa, broji krokodile: jedan, dva, tri, četiri... „osam... deset... dvadeset... dvadeset četiri... pedeset... šezdeset... devedeset ... sto ... sto dvadeset ... sto pedeset! Zatim je skočio na obalu i potrčao što je brže mogao. - Čekaj malo, Kanchil, želim da te pitam nešto! - viknuo je stari krokodil. - O čemu se radi? - Da, to je ono što si rekao! - Hoćeš da jedeš moje meso? Ne nadaj se! Vrati se odakle si došao, podmukli krokodile! Želim tebi i tvojim prijateljima lovcima da te upucaju u glavu! A sada ću juriti svom snagom. Kančil je počeo trčati i ubrzo stigao do brdašca obraslog trskom. Ovdje se kančil zaustavio da se odmori. Odjednom se trska uzburkala, kao od vjetra, i kančil je vidio da mu se približava krokodil. Odskočio je kao uboden i uzviknuo: - Oh, ti podli krokodile! Pogledaj šta imaš na umu - tajno napadaj! Dobro je da sam te primetio na vreme! Kančil je pojurio da trči i otrčao bez predaha do malog jezera. Bio je žedan i odlučio se napiti. Prije nego što je stigao da se sagne prema vodi, ugleda tamo nešto duguljasto, poput pletene korpe. Kančilu je bilo neprijatno, ali se ipak nije zbunio i rekao je: - Slušaj, ako si krokodilska glava, onda ne mrdaj, a ako si komad drveta, plivaj do mene. Bio je to, naravno, krokodil, i on je odmah doplivao do obale kako bi ga kančil zamijenio za komad drveta! Kanchil je pojurio da pobjegne od Esehovih nogu. - Pa, krokodil je glup, ne razume kada ga maltretiraju! - • reče kančil, zalazeći duboko u šumsku gustiš.-- • Pošto je tako blesav, nikad me neće moći prevariti. I rugaću mu se kako hoću. Kančil je bio veoma umoran i stao je ispod velikog drveća, gde je bilo tiho i hladno. Onda je legao da se odmori - nije se imao koga više bojati.

Kanchil je lutao šumom, skrivajući se u grmlju, - bojao se da sretne tigra, kojeg je više puta prevario. S vremena na vrijeme je pogledao oko sebe - bio je tako uplašen. Nakon nekog vremena izašao je na rub šume, a tamo boa spava. Prvo se kančil uplašio, a onda je pomislio: „Sjest ću na ovu udavu. Neka tigar dođe, svejedno ću ga nadmudriti". I baš tada se pojavio tigar. Video je kančilu i bio je veoma srećan. - Sad ću te pojesti! Zašto si me prevarila? Pa čekaj, sad ne možeš nikuda bježati, došao je tvoj posljednji čas! Ali kančil je, pretvarajući se da se nimalo ne plaši, rekao: - Slušaj, ludi tigre! Da li ste slijepi i ne vidite ništa? Gubi se odavde, javi se, zdravo! Ne pripadaš ovde! Zar ne znaš da mi je naređeno da čuvam pojas Poslanika Sulejmana? Ako se usudite prići bliže, uništiće vas magična moć ovog pojasa od zmijske kože. I ne usuđuj se da pričaš tako glasno, inače ćeš probuditi vještičarenje, a onda ćeš imati lošu sreću! Tigar se uplašio kada je čuo ove riječi. Od njegovog besa nije ostao ni trag. - Ah, kančile, - rekao je ponizno, - kako mi se sviđa ovaj kaiš! Kako su lijepi uzorci na njoj, sav sija i svjetluca kao svila. Možete ga staviti na minut? Zaista želim da barem malo nosim pojas Poslanika Sulejmana. Kanchil i kaže: - Već sam te upozorio šta će biti ako se samo približiš pojasu. Tigrovi ne smiju dirati ono što pripada proroku! A tigar je odgovorio: - Da, ništa neće biti, kančile, samo dozvoli! Onda je kančil rekao: - Ti, tigre, ne znaš da se suzdržiš. Ako ne želiš poslušati moj savjet - krivi sebe. Samo ja prvo moram da odem odavde, pa da ti stavim pojas. Ali gledaj, budi oprezan! Tigar je došao do pojasa i osjećao se nelagodno - ovaj pojas je bio vrlo sličan zmiji sklupčanoj u prstenove. Skupio je hrabrost, odvrnuo kaiš i počeo da ga namata oko stomaka. Tada se udav probudio i stisnuo trbuh tigra. Onaj prugasti se uplašio, zavijao i počeo da se muči svom snagom - jako ga je boljelo. Vukući za sobom zmiju, jurnuo je na vrh brda, otkotrljao se odatle i konačno pobegao iz zagrljaja udava.

Jednom je Kanchil zalutao u šumsku gustiš. Čim je odlučio da legne da se odmori, odjednom čuje riku Tigra, ali tako glasnu, tako strašnu da bi se moglo pomisliti - zemlja se ruši. Kanchil je bio veoma uplašen. Bilo bi mi drago da pobjegnem, ali kasno je. Iako mu se svo krzno naježilo od straha, počeo je da se navija. A onda mu je pala na pamet sretna misao. Podigavši ​​sa zemlje otpalo lišće, počeo je marljivo da raspršuje bivolji izmet. Ubrzo je ugledao Tigra, ali se pravio da ne obraća pažnju na njega. Tigar je prišao Kančilu i podrugljivo ga doviknuo: „Hej, Kančile, šta radiš toliko? I šape i glava ti se tresu!„Kančil nije odgovorio ni na jednu reč, znaj da i dalje raspiruje bivolji izmet. Onda se Tigar ponovo okrenuo prema njemu, čak i sa podsmehom u glasu: „Hej, Kančile, da, očigledno si izgubio jezik. Stalno trčiš kao lud, pa si skočio! Šta radiš ovde, majmune?"A Kanchil, kao da se nimalo ne boji, odgovara:" Slušaj, Tigre! Iako si ružan i prugast, znaš samo da preplašiš pastire. Koliko si odrastao, a ostao glup. Bolje umukni! Ako ne znaš šta ja navijam, mogu ti reći! Ovo je slatka tepsija od riže za večeru Poslaniku Sulejmanu - on mi je sam povjerio da ga čuvam". Tigar kaže: „Ako je sve ovo istina, zašto je onda to poverio vama, a ne meni??"Kanchil odgovara na ovo:" Poslanik Sulejman ti ne vjeruje, jer si sav prugast - od glave do pete, ne kao ja, mali, ali udaljeni. Zato me je uputio da čuvam šumu i čuvam sve njene tajne". Tada je Tigar rekao: „Ovo je očigledno veoma ukusna tepsija! Daj mi malo ukusa!"Ovdje se Kanchil ozbiljno naljutio:" Nije džabe što si tako ružan - ne možeš obuzdati svoje strasti. Kakvo zaista odvratno stvorenje! Samo trebaš zgrabiti tuđe. Čuvam tepsiju danonoćno i ne mogu ni da je poližem, a ti si tek došao ovde i već hoćeš da se guštaš! Nećete dobiti ni komad od mene, bojim se osvete proroka Sulejmana, gospodara svih životinja. Naravno, ja vas se nimalo ne bojim - a generalno, trebalo je da budete raskomadani! Imate dovoljno hrabrosti - molim vas, možete probati tepsiju. Ali ako se odjednom pokaže da je bivolji izmet, ne pokušavajte da me grdite i nazovete me prevarantom.". Ovo ismijavanje dovelo je Tigra u užasan bijes. I, razotkrivši oštre očnjake, zarežao je: „Ako odmah ne ućutiš, odsjeći ću ti glavu. Šta zamišljaš, ja te se bojim? Prvo razmislite s kim razgovarate. Očigledno želiš da me zastrašiš? Obraćam se vama sa pristojnim pitanjem, ali u odgovoru čujem samo grubost. Čini se da si umoran od života". A Kanchil odgovara: „Smiri se Tigre i nemoj me pogrešno shvatiti. Jer sam ti rekao istinu. Ako baš želite tepsije, jedite ih za zdravlje. Ali uz samo jedan uslov: prvo moram da odem odavde. Nakon toga jedite koliko želite. Pošto ne vidim kako to radiš, ti i ja nećemo biti krivi pred prorokom Sulejmanom.”. Uz ove riječi, Kanchil je žurno nestao, a Tigar je odmah počeo da jede tepsiju. Upravo je progutao prvi zalogaj - osjeti gorčinu, a onda je počeo da povraća. Tigar je bio jako ljut - shvatio je da ga je Kanchil prevario i umjesto tepsije, počastio ga bivoljim izmetom. Da je u tom trenutku Kanchil bio blizu, Tigar bi ga raskomadao - pa je bio bijesan. "Pa, čekaj", pomisli Tigar, "ako me samo uhvatiš, slomit ću ti sve kosti.". I, zlobno gunđajući, Tigar je otišao da traži Kančila.

U međuvremenu, Kanchil se, veoma zauzet, probijao kroz džunglu. Odjednom mu je put prepriječilo ogromno drvo, prevrnuto olujom, Prilikom pada, ovo drvo je dodirnulo deblo bambusa i podijelilo ga na pola. Kančil se oduševio, popeo se na drvo i počeo da traži mesto gde bi se skrasio. Bio je potpuno iscrpljen i zaspao je kao mrtav. Odjednom se pojavio Tigar koji je pratio Kanchila i vidio da životinja spava mrtvim snom, Stripeovo srce je poskočilo od radosti - pratio je Kanchila, ostalo je samo da skoči i zari kandže u njega. Tigar je ispustio užasan urlik. Kanchil se probudio i stresao od straha: vidio je da njegov neprijatelj sjedi pod drvetom i gleda ga u iščekivanju. Od užasa, Kančilove oči su potamnjele. Sakupivši hrabrost, progovori nežno i umiljato: „Joj, kako glasno režiš, čak si me probudio. Kako si, dragi Tigre, kralju svih zvijeri?"Tigar je odgovorio:" Hvala ti puno, Kanchil, moj život je dobar. A kako je vaše zdravlje, je li sve u redu s vama??„Kančil kaže: „Sve je u redu, i zdrav sam sa vašim molitvama. A sada se osjećam posebno dobro - prorok Sulej-man svakim danom mi sve više vjeruje i čak mi je dao duplu lulu". A Tigar je odgovorio: „Tako mi je drago zbog tebe da sam potpuno prestao da se ljutim. Predan sam ti svim srcem - ti si takav miljenik sudbine". Kanchil kaže: „Sve je ovo, Tigre, istina, neću se hvaliti. Zaista sam dobio lulu na poklon."., A Tigar odgovara: "Stvarno želim da sviram ovu lulu, nauči me, molim te". - "U redu", kaže Kanchil, "uđi ovamo!"-" Dobro, - odgovori Tigar i u jednom skoku se nađe pored Kančila, - pokaži mi kako se igra!„Kančil je bio veoma srećan: „Još je rano. Čim sunce zađe, naučiću te svirati flautu... E, sad je vrijeme, počnimo! Prvo morate provući jezik između obje cijevi. Čim zapuše vjetar, možete svirati flautu. Ostani ovdje, a ja ću sići dolje i zviždati da vjetar što prije dune!"I počeo je da izgovara zagonetke:" Čik-čik-čik-čik, ne zovem kokoške, već uraganski krik. Neka sedam vjetrova jure ovamo, neka dođe uragan, koji čupa travu i ruši kokosove, čik-čik-čik-čik!»Uskoro se podigao jak vjetar. Slomljeni bambus se pomerio i Tigar se uštipnuo za jezik. Prugasti je zavijao od bola i počeo se povlačiti, ali jezik je bio toliko čvrsto stegnut da je Tigar, trzajući se u različitim smjerovima, izgubio vrh jezika. Onda je počeo da psuje Kančila zbog toga šta svet stoji. Ali kakva je korist? To i trag je nestao. Frustriran i ljut, Tigar je otišao - samo da što prije pobjegne sa ovog nesretnog mjesta

Bio jednom davno Snipe i Bekasikha. Jako su se voljeli i svili su svoje gnijezdo nasred polja. Mislili su da će tamo biti najsigurnije: iako ljudi hodaju poljem, ne dođu do same sredine. Bekasikha je snela tri jaja i bezbedno izlegla piliće. Bekas i Bekasikha su bili veoma srećni. Djecu su hranili dovoljno da brzo odrastu, ojačaju i brže se opere. A u to vreme, seljak koji je posedovao njivu je išao da kosi pirinač, jer je bilo vreme za žetvu. Evo jednog seljaka i kaže svojoj ženi: - Slušaj, ženo mala, pirinač je već zreo, a bilo bi lepo da ga pokosiš sutra. Proći će još jedna sedmica i ona će istrunuti. Čuvši seljakove riječi, Bekas se duboko rastužio i potpuno objesio glavu. Zamišljao je kako će ljudi, sakupljajući žetvu, uništiti njegove piliće. Bekasikha je plakala i rekla svom mužu: - Jao, jao! Evo šta, čovječe: sutra, kad seljak dođe u naše gnijezdo da ubije piliće, neću ih ostaviti. Ja ću svoju djecu pokriti krilima i umrijeti s njima pod nogama čovjeka! Snajp je bio veoma užasnut, gledajući kako mu žena gorko plače. Bio je očajan što će Bekasikha umrijeti zajedno sa tri ribe. Pomazivši ženu, rekao je: - Prestani, draga, nema potrebe da plačeš! Zar ne znaš da je moje srce teško kao tvoje? Ako želite da zaštitite našu decu, ja neću stajati po strani - braniću ih i sa vama. Ali prije nego što nas nesreća zadesi, moramo pokušati pronaći neki izlaz. Ići ću po pomoć - čuo sam da je lukavi Kančil vrlo voljan da pomogne svima koji su u nevolji. Pokušat ću razgovarati s njim, možda i on pristane da nam pomogne! I Šljuka je odletio da traži Kančila. Ubrzo ga je ugledao, Kanchil je ležao izležavajući se ispod fikusa i sa zadovoljstvom žvakao žvaku. Zadrhtao je kada je ugledao Bekasa kako mu kruži tik iznad glave, i, okrenuvši se prema njemu, rekao: - Nikad nisam mislio da ćeš doletjeti ovamo, pa čak ni u takvom trenutku! Šta se desilo sa tobom? Hajde, sedi na ovu granu bliže meni i reci mi! Snipe odgovori sa tužnim uzdahom: - Oh, dragi Kanchil, doleteo sam sa tužnim vestima. - Šta nije uredu s tobom? Na kraju krajeva, slobodno letite gde god želite, a hrane ima dovoljno! - Sve je to istina. Ali među živim bićima nema onih koji bi bili spašeni od tuge, kojima ne bi prijetila smrt. - I kakva te je tuga snašla? Reci mi, možda ti mogu pomoći. A onda je Bekas počeo da priča Kančilu o svojim poslovima: - Moja žena je snela tri jaja, a zatim ih počela inkubirati. Konačno su se iz jaja izlegla tri pileta. Bilo je to sasvim nedavno, a moja djeca još ne mogu letjeti. Sada se tek počinju prekrivati ​​paperjem, ali su već postali zdravi i debeli. Kada ih hranimo, odbijaju se. Sretan sam što im mogu nabaviti hranu - uostalom, nema veće radosti na svijetu od hrane svoje djece. Nikada ranije nisam imala decu, a sada je mojoj sreći preti kraj, jer sam čuo da će sutra ljudi kositi pirinač. Ah, moj prijatelju Kanchil, ti imaš dobro srce! Pomozi mi u ovoj tuzi! Uzmite moju djecu sa ovog polja, jer su mi kljun i kandže preslabi da to uradim sam. - Kako vam mogu pomoći da izvučete gnijezdo? Na kraju krajeva, imam samo noge, a nemam ruke, kao ljudi. Meni je teško koliko i tebi. A ako uzmem tvoje gnijezdo u zube i malo promašim u isto vrijeme, mogu slučajno zubima zgrabiti tvoje piliće, i oni će uginuti. Tako ispada da ću ja, nesvjesno, ubiti vašu djecu. Ukratko, ne mogu ti pomoći! - Zar ti nije žao mojih cura koje su u životnoj opasnosti? Na kraju krajeva, samo ja i njihova majka ćemo ih zaštititi. Na kraju krajeva, pomogli ste Biku i učinili toliko dobrih djela! Koja je cijena vaše dobrote ako odbijete pomoći živom biću koje vas to traži?? - Nikada ne odbijam da pomognem onima koji su u nevolji, samo ako je to zaista u mojoj moći. Ali to nije laka stvar, jer se morate upustiti u borbu sa osobom. To i vidi, i meni će biti neprijatno! Procijenite sami: ako umrete, nije tako strašno, jer ćete umrijeti sa ženom i djecom. I obraćajući mi se za pomoć, samo mi nepotrebno stvaraš nevolje. Ali pošto je samo glupa žena ta koju treba nadmudriti, pokušaću da dođem sutra - možda ću uspeti da je odvratim od žetve! Idi sada kući i bolje nahrani svoju djecu. Cele ove nedelje sprečavaću seljake da beru pirinač, a za to vreme će vaša deca sigurno naučiti da lete. - To je dobro, hvala! E, sad ću ići kući i poslušati te u svemu. I sutra ću te čekati nestrpljivo. - Dobro, sigurno ću doći. Sutradan, rano ujutru, seljanke su došle u polje da pokose pirinač. Snajpe i Bekasika su skoro izgubili razum od straha. Sjeli su u gnijezdo i, raširivši krila, pokrivali svoje piliće. Već su mislili da je njihovoj djeci došao kraj. Ubrzo se pojavio Kanchil i istrčao na samu sredinu terena. Kad su seljanke htjele kositi, jednoj je kliznuo pod noge. Ona je viknula: - Kanchil, kanchil! I pojurila je da ga uhvati, ali, naravno, nije. Zatim ga je pokušala pokriti vrećom. Ali Kanchil je kliznuo pravo pod vreću. Žena se uznemirila i počela da vrišti srceparajućim glasom. Onda su druge žene pritrčale da joj pomognu, i umjesto da kose, sve su jurile Kanchil kao lude. Ali nisu uspjeli ni da ga dodirnu - on je vrlo spretno izmicao. Popodne je Kanchil pobjegao u šumu. A seljanke su otišle kući - bilo je kasno za kosidbu. Seljakova žena reče svom mužu: - Danas se ništa nije desilo sa kosidbom - umešao se divlji Kančil. Sledećeg dana žena je ponovo izašla u polje da bere pirinač sa svojim prijateljima. Čim su krenuli da pokose, Kanchil je opet bio tu i skočimo! Ovdje Snipe kaže svojoj ženi: - Jučer je došao Kanchil. Sve su žene pomagale seljakovoj ženi da ga uhvati, ali bezuspješno! A onda su na njega bacili srp. Misle da ga je srp pogodio jer je Kančil počeo da šepa. Oni ne znaju da se on samo pretvara! Ovog dana su sve žene, kao lude, ponovo uhvatile Kančila, ali je on tako spretno izbegao da ga nije bilo moguće uhvatiti. Živ i zdrav, Kanchil je uveče pobegao u šumu. A seljanke nisu počele kositi, jer je već bilo dosta kasno. Kanchil je to radio svaki dan tokom cijele sedmice. Svako jutro žene su jurile životinju i zaboravljale na posao. U međuvremenu, šljuka je naučila kako se diže u zrak, a otac i majka su im pokazali kako da lete kako bi pobjegli sa ovog polja. Kanchil je prestao da dolazi tamo, a onda je, konačno, počela žetva. Snipe je sigurno izbjegao opasnost, a sve zahvaljujući pomoći Kanchila! Ovdje Snipe kaže svojoj ženi: - Hajdemo kod našeg prijatelja, lukavog Kanchila, i hvala mu što nam je svima pomogao. Iako mu se ne možemo odužiti naturom, ipak ga moramo posjetiti kako bi znao koliko smo mu zahvalni. A ujedno ćemo ga upoznati i sa našom djecom - uostalom, on ih nikada prije nije vidio. Supruga i deca su se veoma obradovali ovim rečima, a Bekasika je rekla: - Sada ćemo svi leteti kod njega. Ovo je prva stvar koju moramo učiniti. I sva petorica smo poletjeli da tražimo Kančila. A Kančil se u međuvremenu odmarao na visokom brdu, nedaleko od obale velike reke. Ovo brdo je sa svih strana bilo okruženo dubokom jarugom. Kada su padale kiše, reka se izlila i voda je zapljusnula brdo nad kojim se nadvijao rašireni fikus. Vrhovi njegovih grana gotovo su dodirivali tlo. Pod drvetom je uvijek bilo vrlo čisto, kao metlom pometeno - vjetar je svaki dan raznosio svo otpalo lišće u jarugu. Kanchil je volio provoditi vrijeme tamo. A Snajp je znao da Kanchil često drijema na ovom brdu, žvačući žvaku. Tako da su ptice letele baš tamo. Kanchil se odmah probudio i rekao: - Zdravo, prijatelju Snipe. Nemate šta da se vrtite u vazduhu i da trošite energiju. Sedi na granu iznad moje glave! Snipe je sjeo na granu i odgovorio: - Hvala vam puno na lijepim riječima! Da si samo uvijek zdrav i sretan. Kanchil je rekao: - Doletio si sa cijelom porodicom, kakve si vijesti ponio sa sobom, dobre ili loše? - Ne varate se, Kanchil, ovako je. Doleteo sam ovde sa ženom i decom samo da znate koliko smo vam zahvalni. Pomogao si nam da pobegnemo od neprijatelja. Ne štedeći truda i ne znajući za strah, pritekao si nam u pomoć, a ja sam sa ženom i decom izbegao strašnu opasnost. Spasili smo se samo zahvaljujući tebi, pametni i dobri Kančile! Kako vam mi, slabe ptice, možemo odužiti? Samo činjenicom da ćemo Vam uvijek biti vjerni. Danonoćno ćemo se moliti za Vaše zdravlje! Neka ti Allah produži život, neka ti podari radost i sreću! "Hvala vam puno na vašoj posvećenosti", odgovorio je Kanchil. - Iako ste mali rastom i slabi, ne zaboravite da je život drugačiji: ponekad se desi da i mala zver pomogne velikoj. Sve može biti - to je Allahova volja. Ko zna kada će mi trebati tvoja pomoć. Pa nema velike zasluge u tome što sam te spasio od seljaka. Da je Allah htio spasiti vaš život, onda bi pronašao načine da vas spasi od opasnosti bez mene. Dakle, nema potrebe da kažem da sam ja vama pomogao - to je Allahova volja za sve. Sada želim da vam dam savet. Svi mi koji živimo na ovom svetu uvek treba da težimo dobru. Nikad nikoga ne povrijedi, nikad nikoga. Kada učinimo dobro djelo, srce nam je lagano, kao što je lako onome ko je otplatio svoje dugove - više ne osjeća ni stid ni strah. Kada uradimo ono što treba, naša duša se oseća dobro, kao što je to dobro za pacijenta koji je uzeo lek. O tome ko je ljubazan, a nakon smrti se šuška. Sasvim je drugačija situacija sa onima sa zlim srcem. Stalno nekoga mrze, na nekoga se vrijeđaju, ne znaju za miran san, uvijek u strahu, kao da su okruženi neprijateljima. Da li ih je moguće uporediti sa onima koji ispunjavaju zapovijedi Svemogućeg! I njihove duše su čiste, i nema ispraznih težnji. Prije svega, oni razmišljaju o tome kako da zadovolje Allaha i da čine dobro svojim komšijama. Stoga je njihova slava ljubazna. Svi koji ih poznaju, svi koji čuju za njih tretiraju ih s ljubavlju. Stoga će o njima dobro govoriti i nakon njihove smrti. - Hvala vam puno, Kanchil, na vašim riječima. Svim srcem želim da uradim kako mi savetujete. Neka Allah usliši moje dove i da mi pošalje još snage da priteknem u pomoć životinjama u nevolji. Ništa nije nemoguće na svijetu, sve je u Allahovoj moći. - Veoma mi je drago što imate tako dobre namere. Blaženstvo vas čeka na sledećem svetu.

- Neka se tvoje molitve ostvare, Kanchil. Sada dozvolite da vas ostavim ja, moja žena i djeca - na kraju krajeva, mi smo ovdje jako dugo. - Sve najbolje, Snipe. Molit ću se da uvijek budeš zdrav i da sve u tvojoj porodici bude dobro! Šljuka se podigla u zrak i nestala u oblacima. I Kanchil, ostavljen sam, opet je legao ispod fikusa i zadremao, oduvan povjetarcem. Nakon nekog vremena već je čvrsto spavao.